Čak i kad se manemo imidža, omota i zaštitnog znaka – preostaje onaj najneprijatniji deo priče, koji se sastoji od tri pesmice i sedam pesmičica, jer srpski jezik još nije pronašao pravu minimalističku reč za Ono što se ovde krije pod retko inteligentnim naslovima: Neću, Plavi grad, Ona i ja, Gde si ti, Baby Baby, Marina, Stari voz, Mesečar, Usamljeni vuk, Luna. S takvim angažovanim stavom lako je zamisliti da su Vampiri na razmeđi srednjoškolskog orkestra okupljenog za letnju ekskurziju negde u Bečićima – i amatera koji se subotom nalaze po opskurnim zadružnim domovima na jugu Srbije, gde uz prasetinu i pivo, reinkarniraju uspomene na Ljupku Dimitrovsku, čiji je ideološki uticaj na Plavi grad presudan, sem ako se preskoči ono što je nekad pevao Džo Maračić Maki, a što danas čini Era, koji za sebe tvrdi da je pevač pomenutih Vampira – tako je pisao Petar Luković za ex yu časopise, a njegove će tekstove, umjesto knjige, mic po mic objavljivati na XXZ-u.

Mašinski inženjer po obrazovanju, Pera je započeo novinarsku karijeru kao najuticajniji rok kritičar u bivšoj Jugoslaviji. Pravilo je bilo sledeće: ako ti Pera napiše pozitivnu recenziju za album, uspeo si u karijeri, ako te pak „iseče“, pametnije ti je bilo da menjaš profesiju, što su pametni i činili, mada još uvek ima onih koji pokušavaju nešto da otamburaju i da izmame poneki aplauz.

Da ima takvih uticajnih kritičara, to da, ali nije bilo, nema, niti će biti takvih koji su – bilo da su hvalili, bilo da su kudili albume (ni singlove Pera nije manisao) – pisali tako duhovito, alanfordovski, nezlobivo, a jebitačno. Odavno me je već rok bio prestao da interesuje, već sam bio popriličan čilager, ali sam povremeno po internet arhivama nalazio Perine kritike, čitao ih i valjao se od smeha.

Nije bilo javne ličnosti s kojom se Petar nije popičkao, uključujući i moju neznatnost, koju je žestoko isponapušavao kad je nešto skrenula s nekog kursa, šta li, što ne znači da dvadesetak dana posle napušavanja nismo sedeli u bašti nekog kafića i i pijuckali pivo. Kao što se pre ili kasnije mirio sa svima s kojima se karabasio, bilo je vaistinu potrebno biti povelik nitkov, pa Peri zadugo zameriti bilo šta. Tim pre što je u većini slučajeva bio u pravu. Svetislav Basara o pokojnom Peri Lukoviću

Od njega se učilo stilu i bezobraštini, ismijavanju nedarovitih, uštogljenih i nedoučenih, a onda i koječemu drugom što, možda, i nije uvijek ostavljalo dobre posljedice na plitku i mladu pamet. Luković je imao striktan muzički ukus i jasan pogled na svijet. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bio je navjestitelj novog doba, punka, avangarde i alternative. I bio je poprilično nepotkupljiv. Za razliku od većine rock kritičara svoga doba, uglavnom generacijskih ispisnika, često svršenih kunsthistoričara koji bi pred titanima ozbiljne i elitne kulture znali iskazivati određeni kompleks manje vrijednosti, što se u pravilu manifestirao insistiranjem da ih se što ozbiljnije shvaća, Luković je po školi bio inženjer mašinstva, tojest strojarstva, kako se to hrvatski kaže, čija je superiorna ozbiljnost proisticala iz smisla za humor i beskrupuloznu zajebanciju. Luković bio je duhoviti bard cjelokupne te scene, bio je nasmijani hrast. Piše Miljenko Jergović, ispričavši kako su bili zavađeni, ali da ga, iako ga je htio, nije mogao odbiti za jednu uslugu.

isac ne može ne biti duhovit. Duhovitosti Petar Luković je imao za izvoz i na vagone, uvek ga je pratio smeh. Najveće zadovoljstvo, to sam shvatio, bilo mu je da zabavi druge. To je bila srž njegovog bića. Na sve drugo bio je primoran. Zato je uspevao da nas zasmejava u najstrašnijim stvarima, i s najodurnijim likovima.

Duhovitost je u Lukovićevom slučaju bila kombinacija erudicije i kreativnosti, zrela bezazlenost, lucidnost, relaksiranost, znak čistoga srca, kultivisana naivnost, detinjastost, želja za igrom, kao i baš zato kritika svega, otkrivanje bolnih i bolesnih tačaka društva, razobličavanje pokvarenosti, i svoje i tuđe, samoironija.

Baš zbog te svoje izvorne prostodušnosti, nepotkupljivosti, racionalnosti, iznenađujuće normalnosti bio je svetlo mnogima ali i zazor i ludak za nacionalističku i korumpiranu većinu. Izgoreo je u tome, kao nezustavljiva, silovita zvezda među hladnim i pritvornim planetama i satelitima, jezivim crnim rupama, u beskrajnom prostoru ravnodušnosti svoje sredine, projurio je ovim tužnim, divnim i krvavim krajevima, sasvim svoj i naš, kažu na XXZ

Perini fanovi širom velike države čekali su njegove tekstove u rubrici “Singlovi” u Džuboksu, štivo koje je razobličavalo kič u rock’n rollu i smeštalo na pravo mesto neke yu rock legende. Bili su to tekstovi koji odišu duhovitošću, a kasapljenje se podrazumevalo. Biće da su mnogima pomogli da se okanu ćorava posla i da muziku slušaju samo u iznudici. Strahovali su gitaroški heroji i kompozitori, pogotovu tekstopisci, samozvane i istinske veličine; taj segment njegovog pisanja i uređivanja, kažu poznavaoci, obeležila je recenzija albuma „Prva plovidba“ grupe Galija. Omiljeni Lukovićevi pacijenti bili su Smak i YU grupa.

A onda su došle tragične devedesete, Petar Luković je kao kolumnista Borbe i Naše borbe,  zamenik urednika Vremena, dopisnik Ferala, te autor značajnih napisa u rubrikama „Ćorava kutija“ i „Pero s onoga svijeta“ bio orijentir misleće Srbije. Galerija likova koji su obeležavali Srbiju, neimaštinu i agresiju na susede, postajala je gomila karikiranih i ruglu izvrnutih likova, učesnica i učesnika u dijalozima od kojih bi nam na mahove bivalo lakše i podnošljivije. Ti su napisi inaugurisali novi pristup pisanju, ali i čitanju, doživljaju pročitanog i usvojenog. Možda je to u Srbiji tih godina bila pilula sa placebo efektom, ali nam je sigurno bilo bolje, makar i na trenutak. O pokojnom novinaru Petru Lukoviću. Lupiga

Tekst velikana beogradskog novinarstva, pun duha, ali tužan, o životu u penziji, s dijagnozom i redovitim odlascima u bolnicu, bez auta i vozačke: U septembru sam oborio rekord; zbog novog karcinoma, čak 22 dana išao sam od Zvezdare do Ujedinjenih Kliničkih Centara Srbije u samom grotlu, ponekad dva puta dnevno. Sve taksijem. Sve kešom. Ukupno: 400 evra za mesečni prevoz. A ni penzija nije malecka: 260 eura, opa!

Legendarnom kolumnistu Feral Tribunea Petru Lukoviću nedavno je dijagnosticiran rak pluća. Budući da je zasut tužbama i nepovoljnim presudama srbijanskog pravosuđa zbog njegovog projekta e-novine, potrebna mu je pomoć u liječenju i opstanku najnovijeg projekta – XXZ Magazina. U kolumni koju prenosi Lupiga, Luković opisuje okolnosti u kojima se suočava s ovom teškom bolešću. “Svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi – daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“. Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo”, piše Luković.

Iz feljtona “Bolja prošlost” Petra Lukovića donosimo link na vrlo zanimljivu priču o pokojnom Stjepanu Mihaljenecu koji je pričao o Arsenu Dediću, Titu, Vici Vukovu, uz niz ekskluzivnih fotografija…

Beogradski novinar Petar Luković, urednik bivših e-Novina i sadašnjeg magazina XXZ, dopisnik bivšeg Ferala, piše o sudskoj presudi za koju kaže da se njom “zabranjuje satira u Srbiji, o parodijama da i ne govorimo”. Riječ je o pjesmi Radmile Lazić na koju je Luković napisao satiričnu parafrazu što je na sudu branio kao “jedan vrlo poznat književni postupak star bar dva veka“ i kao hommage velikim umetnicima Kišu i postupku interpolacije. Sutkinja je njegove argumente odbila i presudila da je pjesnikinja pretpjela “jake bolove” te joj odredio naknadu od 50.000 dinara i sudsku taksu od 48.300 dinara (1.200 eura sve skupa). Dolje dio pjesme, u boldu Lukovićevi dodaci.
Živim u Očaj državi koja mi daje nacionalnu penziju
U gradu Očaju gde primam nacionalnu penziju
Međ očajnim ljudima koji nemaju nacionalnu penziju . XXZ

“Otkad sam na meti tužilaca čiji duševni bolovi ne jenjavaju sve dok im nekoliko tisuća eura ne zacele teške psihološke rane – opsednut sam nebuloznom, ali spasonosnom idejom da preko interneta lično nađem money” piše Petar Luković, urednik XXZ magazina, u duhovitom tekstu o tome kako je novce za plaćanje duševnih boli Emiru Kusturici i još kojekome tražio u Africi, a bili su mu pod nosom – u Zaječaru [zubo].