Već početkom 1989, sa najvišeg mesta verske vlasti u Iranu stigla je fatva – osuda na smrt autora „Satanskih stihova“. Uz fatvu je išla i zlokobna rečenica – strela je odapeta. Više od 30 godina kasnije, strela je izgleda pogodila metu. Pored drugih stvari, „Satanski stihovi“ su roman i o mržnji. O posebnom obliku mržnje između različitih kolektiva – verskih, etničkih, kakvih god. Salman Rushdie nije pisao samo o mržnji nego je pisao i protiv nje, tako što je rasklapao i razotkrivao nerazumne pogone mržnje. Kao takav, logično, postao je meta mrzilaca. Da pretnja iz Irana nije bila bezazlena i bez moći, pokazalo se vrlo brzo – redom su širom Evrope, u Italiji i skandinavskim zemljama stradali prevodioci i izdavači Rushdiejeve knjige. Pored ovog sukoba između – recimo to tako, grubo i pogrešno – hrišćanskog Zapada i muslimanskog Istoka, Rushdie je postao žrtva i jedne pojave koja će obeležiti početak 21. veka, tzv. “nove ispravnosti”. Peščanik