Prelaz sa čistog žanra na arthouse nije uvek gladak i Nicolas Winding Refn je primer za to. Nakon uspešnih žanrovskih filmova u Danskoj (‘Pusher’, ‘Bleeder’), Refn je u velikoj meri zeznuo svoj prvi pokušaj internacionalnog proboja u Americi sa ‘Fear X’. Vratio se doma, snimio dva nastavka Pushera i pokušao ponovo u Engleskoj, gde je sa maestralnim ‘Bronsonom’ i uznemirujućim visceralnim epom ‘Valhalla Rising’ pogodio u centar i kod kritike i kod odabrane publike. Činilo se da je samo nebo granica.

Kao reditelj svetskog renomea, rešio je da se vrati na mesto svog poraza sa nešto izmenjenim pristupom koji je u međuvremenu usvojio: da uzme klasične motive i obradi ih na potpuno drugačiji način i tako približi filmu čiste forme. Refn je postao, osim za visceralnost, sinonim i za “style over substance” kinematografiju. To je bilo vidljivo i u festivalskom hitu ‘Drive’ koji se i pored larpurlartizma održao kompaktnim skoro do samog kraja (prvenstveno zahvaljujući scenariju Hosseina Aminija, ali i Walteru Hillu kao neupitnom uzoru), a posebno je došlo do izražaja u raspadu sistema začinjenom “torture pornom” i psihoanalizom za morone zvanom ‘Only God Forgives’. Uhvatio se Refn Lyncha (vizuelno), Jodorowskog i Gaspara Noe, nadao se da će ga vizuelna atraktivnost i bezizražajni manirizam Ryana Goslinga patentiran u ‘Driveu’ izvući, kockao se i izgubio.

U svom novom filmu ‘The Neon Demon’ pokušava slično, čak sa više uzora, citata, izvora za ponovno čitanje i pakovanje, ali takođe opet sa tankim scenariom, likovima, bedastim dijalozima (ne toliko kao u ‘Only God Forgives’, ali svejedno) i izuzetno banalnim metaforama. Ne uspeva u potpunosti, ali je ‘The Neon Demon’ uprkos trajanju od dva sata uz izrazitu nedogađajnost i pužev tempo ipak vizuelno fascinantan, auditivno upečatljiv, gledljiv i na momente čak i uvredljivo zabavan film.

Na tapetu je opet Los Angeles, odnosno linija Hollywood – Beverly Hills i milje predatorskog sveta visoke mode. Naša junakinja je šesnaestogodišnja Jesse (Fanning), tek stigla u grad-zverinjak (videćemo na nekoliko mesta i poprilično jasno potkrepljenje u vidu divljih mačaka, živih ili prepariranih), neiskvarena, naivna/nevina i “prirodno lepa” u okruženju plastičnih cura koje najčešće posle dvadesete godine moraju da menjaju poziv. Sa dobrom voljom, nešto zdrave seljačke pameti i generalnim planom, ona se smešta u sumnjivi motel u vlasništvu sumnjivog tipa (Reeves) i sa amaterskim fotografom / potencijalnim dečkom (Glusman) radi prvo slikanje.

Upravo tu je i upoznajemo, nepomičnu, naizgled mrtvu, okrvavljenu na stilskom nameštaju. Sve je to poza, ali za posumnjati je hoće li trik upaliti. Profesionalci su se svega nagledali. Ipak, Jesseina nevinost je njena ulaznica u svet visoke mode: ona ima kvalitete koji su deficitarni na tržištu. Ona će joj doneti pažnju vizažistice Ruby (Malone) i voditeljice agencije (Christina Hendricks u cameo-ulozi) koja joj obećava svetsku karijeru, profesionalnog fotografa (Harrington), te modnog kreatora (Alessandro Nivola koji afektira tu jednu scenu) uverenog da je lepota sve, ali i konkurencije, plastičnih cura, “veteranki” Gigi (Heathcote) i Sarah (Lee). Kako će se nevina, iako možda ne baš glupava curica snaći u zverinjaku?

Radnja se odvija izrazito sporo, ali Refna očito više zanimaju druge stvari. Los Angeles nad kojim je uvek pun mesec. Ušljivi motel. Stare, doterane, ali svejedno sablasne vile u kojima niko ne živi. Nameštaj. Zavese. Ekstravagantni klubovi i žurke. Haljine. Pogledi u prazno, pogledi u svetlu budućnost, pogledi koji mogu ubiti. Potpuni mrak u kojem blješte geometrijski ornamenti. Crno, belo, grimizno crveno i trulo zeleno. Praćen sveprisutnim elektronskim soundtrackom koji spaja klasike tipa Tangerine Dream sa “porno beatom”, ‘The Neon Demon’ je savršen, elaboriran, poduži video-spot ili reklama za nameštaj, haljine, parfeme, glamur.

Refn je tu ubacio puno referenci i posveta. Neki kadrovi, naročito na početku, su distinktivno kubrikovski. Može se pronaći italijanski “gialo” jednako tako sklon spajanju mraka sa živim bojama, smešten u slične ambijente i okruženja. Neonska estetika Gaspera Noe i ‘Enter The Void’ se podrazumeva, a Refn čak pozajmljuje i glavnog glumca iz ‘Love’, Karla Glusmana, jednako anemičnog kao i kod Noea. Lynch je isto legitimna asocijacija, i što se tiče vizuelnog i što se tiče visceralnog, a i na planu radnje i namere se mogu uočiti paralele sa ‘Mulholland Driveom’, jer im je suština slična: “love/hate” pismo Hollywoodu. Takođe, potpuno crnilo i potpuna belina asociraju na Glazerov ‘Under the Skin’.

Međutim, većina tih posveta deluje jednostavno šminkerski. U poređenju sa “gialo” legendama Bavom i Argentom, ‘The Neon Demon’ ima premalo “krvi i mesa”, prekasno i premalo. ‘Mulholland Drive’ je ipak višestruko superiorniji film, jer zapravo ima i snage i strave, dok je ‘The Neon Demon’ mlitav, hladan i takvima nas i ostavlja. Takođe, apsoluti svetla i mraka u ‘Under the Skin’ imaju smisla jer je u pitanju antropološki film, dok Refn ne traga ni za kakvom suštinom već eksploatira belodane činjenice i pokušava da šokira s ekscesima. Tako, češće implicitno nego eksplicitno, imamo nasilje, silovanje, pedofiliju, homoseksualnost, nekrofiliju i kanibalizam i sve to možemo tumačiti ili kao “lame” metaforu “dog eat dog” sveta manekenstva ili kao šokove samih sebe radi. Izbor, složićete se, nije baš neki.

Najslabiji deo filma je scenario, kao što je to kod Refna slučaj. Nije katastrofalan kao u ‘Only God Forgives’, ali je, čak i kad zanemarimo notorne nelogičnosti, on jednosmeran i tanak. Osnovni problem je skoro nepostojeća karakterizacija likova svedenih na funkcije u filmu ili na štoseve za jednu upotrebu, što u principu sputava glumce. Keanu Reeves u ulozi kontra svom uobičajenom tipu heroja je zanimljiv zezalački štos, ali lako je zezati se sa lošim do prosečnim glumcem. Drugi, međutim, pate zbog svoje prazne egzistencije na filmu.

To je naročito primetno kod protagonistkinje kod koje je bilo šta vezano za ličnost tek nagovešteno. Istini za volju, njen stav prema sebi, ljudima oko sebe i celom svetu se menja sa njenim strelovitim usponom u manekenskom poslu, ali glumica kojoj je osnovni zadatak zagledanost u nešto od toga ne profitira naročito. Da, taština maskira naivnost ili je dodatno pojačava i za našu Jesse nam je jasno kao dan da je njen rezon da lepota donosi novac ispravan, ali da joj plan nije naročito detaljan. Međutim, ona kao lik svejedno nema snagu da bude naslovni neonski demon koji kao Nomi Malone u ‘Showgirls’ napreduje gazeći konkurenciju, niti funkcioniše kao žrtva, pa nam nije naročito stalo do nje kada je zadesi šta je zadesi, sama se igrala i preigrala.

Ono što posebno smeta je to da se ‘The Neon Demon’ izdaje za psihološki horor i suspense triler. Od tog posla do pred sam kraj filma nema ništa, a i jednom kada se stvari pokrenu sa mrtve tačke, Refn ostavlja većinu toga van ekrana, pa je ‘The Neon Demon’ njegov najmanje eksplicitan film. Reditelj drugačijeg usmerenja, na pamet mi padaju Tarantino ili braća Coen, pa i bilo koji od braće McDonagh bi taj materijal i uzore / primere za ugled drugačije složili u na kraju zanimljiviji, pratljiviji i zabavniji film. Međutim, Refn ne bi bio Refn kada ne bi postavio nedostižno visoke ciljeve. Zato je ‘The Neon Demon’ čisto audio-vizuelno iskustvo za svaku pohvalu i preporuku, samo kao filmska priča nema baš smisla. Možda bi Refn prošao bolje kada ne bi po svaku cenu izbegavao konvencije i tražio načine da šokira publiku. Možda bi takvim spontanim pristupom čak i lakše došao do cilja. (5/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.